Na putu do Grčke svratili smo u Skoplje.
Grad je u neverovatnoj trasformaciji.
Makedonska vlada sprovodi proekat, koliko se sećam, ime mu je Skoplje 2014, valjda treba da se zavrsi do 2014 godine i otuda takav naziv.
Čitala sam po nešto o trasformaciji grada i svim kontraverzama koje to prate. Videti sve te zgrade, skulpture i trijumfalnu kapiju na jednom mestu je već nešto drugo.
Prvi utisak, koji se naravno ne može izbeći da se radi o neverovatnoj količini kiča, koji misliš da ne možeš svariti. a opet impresionira koliko se truda i novaca ulaže da se nešto dokaže.
Prvi susret bio je sa pešačkim mostovima, koji su toliko načičkani kandelaberima i figurama.
Pešaci su nebitni, pa ipak uspeju da prođu i da se slikaju. Kandelaberi su sa svake strane mosta pored figura značajnih ličnosti iz istorije makedonije a i savremenka poput Toše Proskog.
Pored svake figure nalazi se pločica sa imenom i značajem dotične ličnosti. E sad uzani pešački most ima kandelabere i po sredini, da se nadje, za svaki slučaj.
Drugi most, isto tako pešački ima antičke skulpture , štitove, šlemove. Na onom predhodnom mostu znamenite ličnosti su gradjanski obučene. Čini se da makedonija ima samo antičku i gradjansku istoiju devetnestog veka.
U koritu Vardara, gde je vode vrlo malo,
verovatno zbog radova jer je ispregrađivano, nalaze se i jedna još
nezavršena galija, budući restoran. U koritu reke ima svašta pa i
nekave žardinjere sa rastinjem koje liči na palme. Prosto je
neverovatno kako naši vajni stručnjaci zamišljaju da onaj kanal
Dunav-Morava-Vardar funkcjoniše kad ovde najmanje ima vode.
Zgrade prekoputa prema kojim i idu oni mostovi su velelepne i bele. Valjda je to mermer.
O stilovima i arhitekturi neću jer se ne razumem. Iza se uzdižu dizalice, jer nije sve gotovo. Neke od tih zgrada su vladine a neke su muzeji, ne znam da li su useljene i u funkciji.
Kažu da se iza, gde su one dizalice, gradi i biblioteka i zgrada baleta.
Trg na koji se stize kejom je mali ali načičkan statuama konjanika. Priča se da su svi velikani uzjahali konje bez obzira da li su za života bili u prilici. Velika fontana sa Aleksandrom Makedonskim na konju dominira trgom, jer je to ipak najveći objekat. I drugi su veliki ali je ovo najveći. Fontana je osvetljena živim bojama; crvenom, zelenom, ljubičastom.
Lavovi bljuju vodu naizmenično. Trg je pun ljudi, dece i turista. Svi fotografišu.
Makedonci su valjda ponosni a turisti šokirani i žure da sve ovekoveče, da nešto ne propuste.
Na trgu je i velika skulptura cara Samuila, koja istina odudara od
ostlih figura između ostalog jedino Samoilo nije na konju i od
mermera je.
A onda trijumfalna kapija. Tu sam već bez reči.
Sutradan, po danu sve te figure i dalje su na mestu , zgrade su bele, one nove a i dizalice ih nadvisuju. Kad se prodje kroz tržni centar pa u park, koji su upravo radnici čistili, blistaju novi spomenici. Najnoviji je Palim herojima za Makedoniju. Naravno da liči na antički sve sa konjima, Prometejom i stubovima. Park je krcat spomenicima a inače se nalazi preko puta zgrade Sobranja. Turisti slikaju sve jedni drugima upadamo u kadar.
Gradski autobusi u Skoplju su crveni i na sprat, pa kad prodju pored trijunfalne kapije i ne znaš u kom si gradu. Žao mi je što se nisam vozila gradradskim prevozom kad već nisam bila u Londonu. Čitala sam da su tamo izbacili autobuse na sprat. Pitam se da li su to ti iz Londona.
Sve u svemu Skoplje nikog ne ostavlja ravnodušnim ni one što su oduševljeni a ni kritičare, što zbog prisvajanja tudje istorije i prekrajanje svoje, što zbog para koje su utrošene na sve to.
