Nisam dugo pisala. Nisam imala potrebu, mrzelo me je ili je posredi neki drugi razlog. Ko zna? Vreme je godišnjih odmora i bilo bi lepo negde otputovati. Imam veliku želju da posetim Tursku. Turska je daleko, pa to pravi niz manjih problemčića. Teško je odlučiti se za put autobusom, ipak je to daleko. Avion je skup. Ništa novo nisam rekla.
Odlučila sam da kasno, u septembru koristim godišnji odmor iz više razloga. Najbitniji razlog je taj, da su aranžmani jeftiniji a i sunce manje peče bar po ovim nama bliskim, egztičnim, mestima. Prošla sam fazu ležanja na plaži i sunčanja. Od svog godišnjeg odmora sad očekujem mnogo više a sredstava je sve manje. Godišnji odmor po mom uverenju trebalo bi da sadrži obavezno red mora i sunca, još uvek i onda bogate začine u vidu upoznavanja i doživljavanja novih krajeva sveta. Mi jesmo konformisti. Čuvena niža srednja klasa uvek u strahu da ne izgubi i ono malo što ima. Prošle godine u Egiptu smo se jedva usudili da promolimo nos iz hotela. To svakako ima veze i sa godinama a i mentalnim sklopom. Sećam se da su dve mlade devojke još prvo veče, čim smo stigli, pitale a gde se ovde može izići. Svaka čast za entuzijazam. Mi, moj muž i ja, nismo u godinama kad se obavezno izlazi prvo veče, čim se stigne na odredište a sve sa ciljem dase nešto ne propusti. Prvo odmor put je svakako naporan.
Turska tako blizu a tako daleko, manje više svi je hvale bez obzira da li su letovali u skupim hotelima ili onim sa samo dve zvezdice. Narod sličan nama, da li zbog onih petsto godina ali kažu istinski vredan, za razliku od nas. Još od prošle godine ili predprošle kad me je moja sestra zaludila čitanjem romana Orhana Pamuka, a i oni putopisi sa bliga Snežane R o putovanju kroz Turskiu o gostoprimstvu turskog naroda prosto mame da se uverim da li je to tako.
