Ja opet o godišnjem odmoru ali sad onom prošlom, od prošle godine. Jako sam ponosna na sebe što sam posle puno prepreka uspela da odem na tako daleku destinaciju, kao što je Egipad, uprkos srpskoj nemaštini, arapskom proleću i egipatskoj jeseni.
A puno je dilema. Izbor hotela, prva dilema da li onaj sa tri ili četri zvezdice. Bitna je i koja agencija, jer su te godine, pre nas a bogami i posle nas, neki putnici loše se proveli baš u Egiptu, zbog nesavesnih agencija. Avionsku kompaniju ne biraš jer je to čarter let koji bira agencija. Nisam bila baš ubeđena da takvim avionima treba leteti preko Mediterana, ali uspeli smo.
Hotel ko hotel, tri zvezdice nije bio loš. Imao je svoju plažu, što je jako bitno, to smo svatili na licu mesta. Imao je bazene, i aktivnosti na bazenu; aerobik, akvarobik, trbušni ples. Interesantno onim što vežbaju a bogami i onim što gledaju. Rusa najviše, trebali to reći, i ugladnom mladih. Posluga standardna sve sa čuvenim labudovima od peškira na krevetu i naravno bakšiš. Da li se taj bakšiš svugde podrazumeva, a mi stasali u socijalizmu a u vreme sankcija izolovani, nismo navikli, to je druga priča. Sobe pristojne, čiste ništa luksuz ali imaju klimu, frižider, sef, fen u kupatilu, tv (nebitan ali tu je, postoji). Interneta baš i nije bilo u hotelu. To jest bilo je ali su nas i domaći i gosti upućivali na internet kafe i besplatan internet. Naravno besolatan toliko dugo koliko piješ, kad prestaneš ode sto a bogami i internet. Najlošija karika je bio restoran, malo me je podsećao na restoran društvene ishrane, ali nije mi smetalo. Samoposluživanje na bazi švedskog stola. Hrana pristojna ne puno različita od onog na šta sam ja navikla. Moguće da sam ja takvu birala, otuda i takav utisak.
Egipćani srdačni ali dosadni. Ne možeš proći da te ne pitaju odakle si. Brkaju nas sa Rusima ali znaju, bili u Umprofor-u ili već odnekud, ali znaju. Ne spominju Tita a ni Bosnu. U radnjama nema razgledanja, odmah te spopadaju, pale kožu, peškire nalivaju vodom i čuveno cenkanje. Jako me je to opterećivalo, što ne možeš ništa pogledati, opipati a da ti to posle ne uvale ako već ne pobegneš trčeći. Naravno radnje pune kineskog bofla, uostaalom kao i u Grčkoj. Možda ja nisam išla u prave radnje a sve zbog straha i ne znanja.
Izlet u Luksor posebna priča ali o tome drugi put.
