Čemo ovoliko dugačak uvod. Sad će poent.
Dan pred novu godinu zadesim se ja u Beograd a sutradan na zadnji dan stare godine, krenem ujutru gradskim prevozom do železničke stanice. Negde na Novom Beogradu ulaze u autobus troje Roma možda treći nema veze sa pričom,ali nije bitno. Dečak sa harmonikom još na stepenicama čim je autobus krenuo sa stanice poče da razvlači onu harmoniku, škripi harmonika, škripi autobus; joj užasa. Nije to kraj mukama krenu i pesma. Zapeva, ne mogu da razaznam dal muško ili žensko, nešto u po glasa; joj horora. Shvatim ja da je to devojčica koja je sa tom trojkom, prepoznam i pesmu Ceca nacional a pesma Moj Beograd. Otkud tako dobro poznajem repertoar dotične . Pre neku godinu kad smo išli na more u Bugarsku majstor je puštao ceo album pa sam sve naučila , istina nešto sad je već izlapilo. Onaj treći momak sedi pored njih, nešto se ne zna da li je u ekipi ili nije. Putnici u autobusu ćute slušaju ili ne, ko će znati: vole ili ne a mene boli glava. Dal da zavapim da umuknu? Odlučim se ipak da ćutim, ćute drugi, ćutim i ja. Ustvari što da se lažemo nikad nisam imala previše kuraži ali nisam ni učena da se bunim. Završi ona onu pesmicu mislim da je nije na moju radost otpevala celu. Kad je završila sa pevanjem krenu sa vunenom kapom po autobusu da skuplja prilige. Da li je neko nešto dao nemam pojma, ja nisam. Mislim da je ulov bio mršav. Iziđu oni na nekoj od stanica, završe se naše muke, pre svega moje. Niko ne komentariše od putnika. Da li su se navikli? Da li ih to svako jutro dočekuje kad krenu na posao, ne znam. Šta sad? Da li će odsad romska deca, ako se dočepaju harmonike pa makar i okrpljene, kaku je imao onaj dečak, da nas terorišu u gradskom autobusu? Da li će se ova nova pomama prošioriti, o užasa i na druge gradove po Srbiji, pa i u moj grad? Pre par i više godina u nekoj reportaži sa severa Evrope, ne sećam se koji je grad u pitanjiu ali gradske vlasti su lokalnim uličnim sviračima plaćali da ujutru po trgovima i ulicama sviraju da bi radničkoj klasi dizali moral dok po hladnom i sivom jutru kreću na radne zadatke. Nemojte misliti da sam ja protiv muzike ali ne u autobusu.Još nešto se pitam, da li se namerno, preko medija non stop šalju poruke populaciji da lako i brzo mogu da dodju do novca i udobnog života. Otud valjda i toliko kladionica. Pre neki dan čujem reklamu u pauzi prenosa nekog sporta koji je moj muž gledao, kako nude i sticne znanja. Pitam ja, jel to neka reklama za još jedan od privatnih fakulteta, ali ne kaže moj muž, to je za kladopniocu. Kakvo oni to znaneje nude i čemu služi to znanje. Ajd sad dosta, neću više. Stvar je u tome kao što je onomad moj otac govorio nema leba bez motike. Jest da je motika prevaziđena i živi samo u ovoj izreci kao takva, ali ima mnogih drugih sofisticiranih motika. Niko neće ni ovu ni onu motiku
