Kad sam bila mladja ova slika mi je bila san, neostvareni san. Tako sam zamišljala sebe, nikako samu, sa najboljom drugaricom, na proputovanju Evropom. Znači čisti i uređeni peroni železničkih stanica, naših ili evropskih svejedno, bez gužve i ranac na leđima. San je bio otići u London. Tad se u London nije moglo vozom bez presedanja, tunel se još gradio.Ne znam da li smo tad i imali informaciju da se gradi. Otprilike nekakad negde, verovatno u Politikinom zabavniku sam pročitala da se planira tunel ispod Lamanša a ond mnogo godina kasnije vest da je otvoren. Dugo mi je želja bila voziti se tunelom ispod Lamanša za raliku od mnogo romantičnije želje moje koleginice da poseti Tađ Mahal. Pitanje je da li posle ovih najnovijih događanja sa tunelom i godina da li to više želim. Svakako je trebalo nabaviti inter rail karticu, povlasticu. Istina je: nismo je nikad uzele ni ja ni moja drugarica sada kuma.
Prošle su mnoge godine, Druge želje i preokupacije pa i brige i problemi su bili dominantni. Nisu samo vize bile presudni razlog da se prestanem želeti i maštati, jednostavno prestaneš.
Godinama nismo odlazili na more bilo nam je preskupo iako i ja i muž smo sve vreme radili u pristojnoj državnoj firmi, svejedno bilo je nedostupno. Možda se moglo otići na mišiće do crnogorskog primorja razdrndanim vozom kroz one psihodelične tunele i vijadukte i ionda istrpeti torturu njihoviog neljubaznog osoblja. Ne hvala.
Moglo bi se sad putovati, evo već na leto. Znači ne samo klasično Grčka već Evropa, prava Evropa. Istina nemao ong poleta sa početka, iz mladosti, više nije dovoljan samo ranac. Sad je sve mnogo komplikovanije. Gledaš i tražiš neku sigurnost pa te vode turističke agencije i njihovi mladi, premladi vodiči nas prebrojavaju u autobusu, zaista ponižavajuće ali to smo tražili.
